Ležim i posmatram mebl jeftinog dvoseda koji ima neku univerzalnu šaru, i za babe i za decu... Znate ono, kombinacija jedne tamne zelene (da upije sve fleke ovog sveta), crne i bež da zamaskira svakodnevni život jedne šeprtlje koja jede u krevetu, i tako vidim ja neko poznato lice koje se smeje, pa slona, pa tigra ...
Joga, radimo pozu drvo. Ispred mene zid, španski zid i polumrak. Ne vidim dobro, čkiljim jer pozu drvo mogu da odradim samo ako na krivini španskog zida vidim neku životinju ili lice mudraca, a često bi se u tih 15 sekundi nešto na zidu ozbiljno dešavalo. Treptaj oko, slika nestaje, ja padam. Drvo nije uspelo.
U šarama neki sretni vide svašta, oni manje sretni vide fabričke šare.
Joga, radimo pozu drvo. Ispred mene zid, španski zid i polumrak. Ne vidim dobro, čkiljim jer pozu drvo mogu da odradim samo ako na krivini španskog zida vidim neku životinju ili lice mudraca, a često bi se u tih 15 sekundi nešto na zidu ozbiljno dešavalo. Treptaj oko, slika nestaje, ja padam. Drvo nije uspelo.
U šarama neki sretni vide svašta, oni manje sretni vide fabričke šare.
Svi ćemo ovde videti srca, a da li bi ih svi primetili?
